Branko Babić posle udesa ima kopče na glavi: "Prodao sam zdravlje za pare"
Biznismen Branko Babić je ugostio ekipu “Blica” u rodnom Ratkovu nakon saobraćajne nezgode koju je nedavno imao. Na glavi su mu kopče i posekotine, ali ga to nije sprečio da sa nama obiđe imanje i ispriča koliko mu se život promenio od dolaska blizanaca Srne i Milana.
Babić priznaje da je nekada prodao svoje zdravlje za posao i materijalni uspeh, ali sada pronalazi sreću u porodičnom miru i prostom životu na selu.
Želi dodatno potomstvo; trenutno ima tri sina i jednu ćerku. Naglašava da mu je cilj živeti srećno, bliže prirodi, u skladu s porodicom i sopstvenim vrednostima.
Biznismen Branko Babić ugostio je ekipu „Blica“ u rodnom Ratkovu nakon nedavne saobraćajne nezgode. Iako mu je na glavi bilo kopča i posekotine, to ga nije sprečilo da nam pokaže imanje i ispriča koliko se život promenio od dolaska blizanaca Srne i Milana.
Krajem decembra, Babićeva supruga Milica Šćekić je porodila blizance Srnu i Milana.
Izuzetno mi je zadovoljstvo što ste ovde, jer to podržava moju teoriju da u Ratkovo niko ne poseti mesto samo jednom. To je zaista velika promjena, ali mi se ne čini teškom. Dugo smo čekali i očekivali da se to dogodi. Bogom je zahvalan; bebe su mirne, retko plaču i nisu zahtevne. Zato uživamo, iskreno je rekao, pa se osvrnuo na imena koja su on i Milica dodelili bližnjacima:
Mi smo ovde u njivi potpuno okruženi srnama sa svih strana. Noću kad idemo ili rano ujutru kada izlazim iz imanja, skoro svaki dan vidimo neku srnu – ili srnu, ili zeca. Imali smo zadatak da smislimo dva imena: za devojčicu je odmah na prvu bila Srna, a za dečaka nismo mogli zec (smeh), pa smo ga nazvali Lane. Dakle, imamo Srnu i Lane.
Branko Babić jasno pokazuje koliko je popustljiv i nesposoban kad se radi o dečijim potrebama, želeći da im obezbedi sve što je on sam nedostajalo.
- Ja sam jedan od onih tata koji ne zna da kaže „ne“ deci, i još uvek mi se to nije ukazalo. Dok nisam imao decu, uvek sam govorio: „Nikad neću dati mojoj deci ni ovo, ni ono; neću im kupiti auto, neću im ništa obezbediti.“ Tako sam odrastao i shvatio da me je to podstaklo na želju da stvaram, da budem vredan, da nešto postignem. To je bilo zato što mi otac nije pružao ono što sam želeo. Kad sam dobio decu, jače od mene. Svaki dan pitam: „Da li vam treba nešto? Šta vam treba? Šta da vam kupim?“ – rekao je Branko uz osmijeh. Na pitanje da li se mešam u njihove odluke i izbore, odgovara:
Ne, zaista ne. Trudim se da ih podržim u svakoj dobroj ideji, ali ne mogu da ih podržim u onome što ni sam ne podržavam. Pošto imam decu iz prvog braka, uskoro će im jednog meseca dostići 18 godina; do sada nismo imali situaciju gde se ne slažemo oko njihovih želja i pravca života. Iako je mlađi drugačiji od starijeg, nemam nikakve nesuglasice u vezi sa tim čime bi se bavio, šta bi radio ili kako su u školi – oboje su dobri. U principu nisam ni 10% bio onakav kakav sam bio ja; bio sam poput deteta katastrofe. Verujte mi, ne želim imati neprijatelja. Veoma sam nemiran. On je često pravio gluposti, oko deset puta dnevno.
Branko nije skrivao da ga je uvek kritikovali.
Kako ne? Bio sam loš u školi i nisam želeo da učim. Pravio sam probleme. Ne znam, otac mi je imao auto; svaki vikend ga sam ukrao, odveo se u selo, a zatim se vratio. Mislim da bi sada, kao roditelj, teško preživeo ako bi moja deca radila isto. Najiskrenije, to bih doživio kao najveći poraz u životu – imati dete koje je poput mene. Ali srećom je što imaju majku koja ih drži malo drugačije od mene. Ne mogu da se izborim s tim. Lazar je napunio 18 godina; nisam mogao da sačekam da mu kupim auto, pa sam ga ipak kupio iako još nije polagao niti ima ideju da će polaže.
Pitali smo biznismen da li deca imaju dozu tereta, jer je Branko Babić njihov otac.
Možda sam u poslednjih godinu dana preuzeo određeni teret. Uvek sam bio buntovnik i gde su svi išli, ja idem suprotno. Bilo mi je teško da znam kako će okolnost reagovati. Uživao sam u tome što donosim poteze potpuno suprotne od očekivanja. Dok nisam imao decu, snosio sam loš glas zbog takvih stvari. Sada kad imam decu, i oni osećaju određeni teret zbog toga. Ali ja sedim s njima, objasnim im situaciju kako je i nema nikakvih problema.
Branko ima tri sina i ćerku Srnu; pitali smo ga da li je najosetljiviji upravo na nju, jer se očevi često više vezuju za ćerkama.
Ona ima dva i po meseca, mala je i još uvek ne mogu da kažem da je moj mali mezimče. Oba mi se čine jednaka, pa se podjednako bavim njima. Verujem da će se to promeniti kada malo porastu. Moj problem je što želim da ispunim sve njihove želje; na primer, iako nemaju mnogo želja, sin mi nije došao mesec dana nakon kupovine automobila da ga vidi. Nadam se da će ćerka biti drugačija – da će tražiti nešto i da ću uživati u ispunjavanju tih želja.
Kupao sam decu, žena ima pomoć
Branko je od onih koji dele kućne poslove sa suprugom, pomaže joj; ne menja pelene, ali je kupao decu.
Ja sam tata u kuhinji. Što se tiče dece, za sada ženu još uvek pomažu određene žene koje su tu sa njom i pružaju joj podršku. Od rođenja beba, možda sam nekoliko puta učestvovao u kupanju iz jednostavnog razloga što sam u poslednjih par meseci imao drugu zanimaciju; nisam čak ni bio puno kod kuće. Sada sam ovde i pomažem.
Kad se ohladilo sve je počelo da boli
Pre nekoliko dana Branko Babić je doživeo udes, a nama je objasnio kako se odvija njegov oporavak.
- Prva dva dana nakon izlaska iz bolnice sam mislio da mi ništa nije, ali kada se to malo ohladilo, počeli su me mučiti glava, vrat i kičma. Dve noći nisam ni spavao. Ne pio sam nikakve lekove i čekao sam da prođe; prošlo je. Ne mogu da kažem da sam u istoj formi kao pre udesa, ali sam se osećao dobro – rekao je on i otkrio detalje saobraćajne nezgode.
- Padala je kiša; naleteli smo na baricu, kao da nas je katapult odjednom iz brze trake prebacio u sporiju. Udarili smo u zaštitnu ogradu, ali nismo vozili sporo. Auto se okrenuo, a zbog klizavog puta usled kiše sklonio se bočno i klizao je oko 150 metara, što nas je dodatno usporilo; potom smo još jednom udarili prednjim delom u ogradu i zaustavili se. To je trajalo pet ili šest sekundi; sedeli smo i razmišljali o sledećem koraku, o tome šta će se desiti. Sve je bilo tako brzo da je teško opisati; činilo se da se sve dogodilo u trenutku, a ipak mi je to trajalo dugo. Bio sam na suvozačevom mestu; odmah sam izašao iz automobila i pregledao se. Na sedištu vidim krv i shvatam da imam posekotinu na glavi; mogao sam pomerati ruke i noge bez bola – verovatno zbog adrenalina ili šoka. U početku nisam bio svestan šta se dogodilo, niti sam osetio specifične bolove. Tek posle dva dana sam preživeo šok, shvatio šta mi se desilo i doživeo stvarnu saobraćajnu nesreću.
Iako bi još trebalo da nosi kragnu, Branko tvrdi da je morao da je skine jer mu smeta.
- Trebao bih i sada da nosim kragnu, ali me nervira pa ga ne nosim. Doktor mi je preporučio četiri nedelje strogo mirovanja, ali teško - rekao je on, otkrivajući nam kakvo je stanje vozača automobila u kojem je bio:
- Nije mu ništa, apsolutno ništa. On je imao blagi udarac od airbaga; nisam siguran da li je to opekotina ili udarac. Ali nije imao nikakve ozbiljne povrede, hvala Bogu.
Živi penzionerski
Branko navodi da sada vodi autentičan penzijski život i uživa na svom imanju.
- Pa, penzionerski. Evo, vidiš stubove ovde; zemlja tu čeka da zasadimo paradajz. Na početku njive već smo posadili svoje povrće. Završavamo farmu: ovde ćemo imati krave, koze, ovce i dve vrste svinja, kao i nekoliko pernatih živina. Ove godine ostvarujem jednu želju koju sam imao već 15 godina – da posedujem imanje koje nam omogućava piće i jelo potpuno iz sopstvenog domaćinstva: povrće, voće, meso, mleko, med – sve što jedemo dolazi iz ovog imanja. Priča on, osvrćući se na biznis koji mu je donio milione.
Već šest meseci nisam bio aktivan u firmi i kada je korona počela, odlučio sam se na to, a odluku sam dugo razmatrao. Radio sam mnogo, putovao i izgorio sam od posla. Postalo je pitanje kada ću napustiti posao. Svi su mi govorili: „Neće ti biti dosadno, moraćeš nešto da radiš.“ Zato sam se odlučio da budem prirodan u svom rasporedu. Ponekad se probudim u 11 sati, a ponekad i ranije – jutros sam se probudio u pola pet. Dan na selu je uvek ispunjen: ako imaš životinje, zemlju, zadatke i uživaš u njima, nema potrebe da se dokazuješ ni u biznisu, ni u nekom drugom uspehu. Voleo bih da ovako ostane do kraja života – da uživam u podizanju dece i u svom imanju.
Branko ne skriva svoju radost zbog činjenice da će njegova deca odrastati na selu.
Ta ideja da deca odrastaju sa prasićima i jarićima mi se čini bajkovita. Definitivno verujem da su deca koja odrastaju na selu malo drugačija od one koja odrastaju u gradu. Ne slažem se da je dobro da deca provedu ceo život na selu; neki period treba da vide grad, jer on pruža mogućnosti koje selo nema. Dobro je što infrastruktura sve više povezuje selo i grad. Ali da li sam srećan sa idejom da moja deca odrastaju na selu, uz životinje i farmu? Apsolutno da. Da nauče kako se pravi ajvar, kako se suši meso, kako se prave kobasice i kompot. Fascinantno je što dete ima tu mogućnost da tako odrasta – rekao je on i dodao da je kod kuće najlepše, bez obzira na to što je proputovao ceo svet:
Stvarno sam razmišljao o životu negde van Srbije. U jednom trenutku su se otvorile mogućnosti da biram gde živim i kupujem kuću, pa sam neko vreme živeo u Monaku. Nisam bio srećan – iskreno rečeno. Ne mogu da se žalim na ništa; to je prelepo mesto na raskrsnici Francuske i Italije sa predivnom, možda najlepšom klimom na svetu, ali previše sam vezan za Srbiju i za selo. Rođen sam ovde, pohađao osnovnu školu ovde. Dok sam putovao, bio u biznisu, a kad vidim žutu tablu „Ratkovo“, osećam se kao da se vraćam kući. Kad stignem sa aerodroma u stan u Beogradu ili Novi Sad gde sam takođe živeo, taj osećaj mi ne dolazi uopšte. Nije mi bilo planirano da živim ovde. Kupio sam ovo imanje s idejom da napravimo vikendicu, da jednom po vikendu dođemo da pecamo i provedemo vreme. Nakon što sam završio, prespavao sam jednom, sutradan ponovo, a predugoću otišao u Beograd, pokupio sve stvari i doneo ih ovde. Od tada se više nisam vraćao u Beograd. Već je prošlo skoro četiri godine.
Branko nam je rekao da je njegovoj supruzi, Milici Šćekić, bilo teško da se navikne na život u Ratkovu.
Ne, nije; vrlo je brzo prilagodila se. Ona, kao osoba, nije baš ekstrovertna, pa joj više prija da budemo ovde sami i da se bavimo sopstvenim životom.
Praznici ti spajaju porodicu i prijatelje, a Branko nam je rekao da će Uskrs proslaviti kod sebe u kući.
Pa sada sve zavisi od supruge. Ove godine imamo, kažem, dve bebe, pa se moramo malo prilagoditi njima. Ali sigurno kuća neće biti prazna. Za mene je najvažniji praznik Božić, a posle njega Uskrs. Ne mogu da tvrdim da sam toliko veran da svake nedelje idem u crkvu. Jesam vernik, ali ne veliki, i trudim se da živim na način koji je u skladu sa nekim zapovestima. I mislim da sam prilično srećan u tome.
Babić je podelio sa nama svoj dnevni raspored, a takođe je otkrio i da li gleda televiziju.
- Rijaliti ne pratim, televiziju uopšte ne gledam već poslednjih dvadeset godina; ako nešto vidim, to je neki klip koji se zasedio na TikToku. Ne osećam potrebu da se informišem o svakodnevnim stvarima, a zabavni programi, posebno rijaliti, zaista ih ne pratim.
Babić nam je priznao da li mu smeta što se o njemu priča kao čoveku koji je milioner.
- To je malo prepumpano. Ta priča kreće do onog momenta kada sam ja došao u Beograd sa Rols Rojsom i Lambordžinijem, i to su ljudi shvatili da sam ja ne znam koje milione da imam i koliko da sam bogat, u Beogradu imate hiljade ljudi koji su bogatiji od mene. Ne preterujem uopšte. Tako da taj, taj segment tog mog života kada sam vozio dobre automobile mi je nakačio taj neki epitet nekog milionera. Mislim imam novac, ali ne sad ne znam kakav novac da bi trebao neko da me svrstava u neke milionere. Običan sam čovek, nemam ja uopšte taj tu potrebu sada da se takmičim u nečemu materijalnom. Pa da imam više nego što ima ovaj, ili da imam više nego što sam imao prošle godine. Zadovoljan sam što ne moram da razmišljam o finansijama. Imam tu neku finansijsku slobodu, ekonomsku slobodu da mogu da živim život kakav zamišljam i u kom uživam. I takav i živim. I sad s tog aspekta ja ne znam s kim bih ja mogao da se takmičim. Ja ne znam čoveka koji živi zadovoljnije, lepše i bolje od mene. Ja sam maštao kao dete da živim u gradu. Otišao u grad, shvatio da tu nema ništa specijalno za mene. Živeo sam 12 godina u Novom Sadu, 12 godina u Beogradu. Kad sam otišao iz Novog Sada u Beograd nisam jedan dan žalio za Novim Sadom, kad sam se vratio u Ratkovo iz Beograda nisam žalio jedan sekund za Beogradom. Ne mogu da kažem da sad živim ja u samoći nekoj ovde. Imam društveni život, ali eto ne krećem se po gradu i nisam u gradu. Probao sam grad, nije mi se svidelo.
On ističe da se na greškama uči.
Pravio sam greške i iz njih sam naučio nešto. Uvek sam se trudio da shvatim kako je korisno napraviti grešku i iz nje izvlačiti pouke, a ne samo da pogrešim bez učenja. Dobar sam analitičar; kad mi se desi nešto loše ili primetim pogrešan korak, pokušavam da otkrijem uzrok i sprečim ponavljanje. Ne bih vas savetovao da izbegavate greške koje sam ja napravio – naprotiv, učinite iste greške i naučite iz njih; tu sam da vam pomognem da izvučete zaključke. Krajnji cilj svega što radimo je da budemo srećni u životu i da ostanemo srećni unutar granica svoje slobode. Sve što se desi van tih okvira zahteva dobru analizu kako bismo videli gde smo pogrešili, šta smo uradili loše i naučili nešto iz toga. Ne gledam greške kao negativne; one su korisne. Čovek koji misli da nikada nije pogrešio nikad neće napredovati.
Želi šestoro dece
Stariji sinovi su sa velikim oduševljenjem primili brata i sestru.
Oni su oduševljeni, često dolaze i posete brata i sestru. Iako žive u Beogradu, mi smo ovde u Ratkovu; njihova poseta nije svakodnevna, ali su je prihvatili izuzetno dobro zahvaljujući mom pripremanju. Deca tog uzrasta ne bi trebalo da očekuju informacije o bratu ili sestri putem medija. Oni već dugo znaju da želim još dece. Čak pre upoznavanja Milice, bili su svesni moje želje; sada ih ima četiri, ali nisam završio svoj cilj – želim šestoro. Sada čekam da se Milica malo oporavi i nastavimo dalje. Pre dece nisam osećao nikakvu odgovornost niti sam imao potrebu da štedim; kad su došla deca, shvatio sam da nisam samo za sebe odgovoran već i za njih, što je potpuno promenilo moj život. Živim za svoju decu u pravom smislu te reči.
Branko: "Prodao sam zdravlje za pare"
Na pitanje koliko godina rada je bilo potrebno da bi današnji život bio lagodan, Babić je rekao:
Nisam dobio mnogo, jer sam radio kao stoka. Mesečno sam zaradio po 25–26 hiljada, a to je trajalo oko pet ili šest godina. Putovao sam po celom svetu i držao obuke u svakoj zemlji. Često sam se našao u situaciji da ne znam ni u kojoj sam državi, ni u kojem sam hotelu. Napravili smo uspeh; ništa nije bilo uzalud i sve je u redu. Materijalni rezultati su došli, ali na kraju je koštalo po zdravlju – pritisak, holesterol. Ne bih se razočarao ako kažem da sam prodavao svoje zdravlje za novac.
Inače, Branka se posle raskida vratila svom bivšem.