Tomislav iz Riđaga: Ispovest čoveka kojem je sudbina 22 puta pogledala u oči
Tomislav, rođen 1951. godine, navodi da ga nesreće prati gotovo od prvog rođendana.
Postoje ljudi čiji se život slomi na prvom udarcu, ali postoje i retki koji kao da stalno stoje na ivici, a ipak se svaki put vraćaju. Jedan od takvih je Tomislav Krstović iz sela Riđage kod Čačka; čovekova priča više liči na niz neverovatnih preživljavanja nego na običnu svakodnevicu.
Rođen 1951. godine, Tomislav navodi da ga nesreće prate gotovo od prvog rođendana.
Prvi rođendan 1952. godine pao sam sa kreveta. Bio sam beba; babica mi je pravila nešto, bio sam povijan i nekako sam pao. Majka je već tada počela da se boji – započinjući svoju ispovest.
Kao što sam rekao, kroz život je „glavu u torbi“ nosio 22 puta, a isto toliko puta njegova majka je, verovatno, zaplakala misleći da ga gubi.
Jedan od ranijih značajnih incidenata desio se 1958. godine, kada je, kao dete, skoro utopio u Moravi.
– Bio je maj, tačno mi je poznato. Voda me povukla, jedva sam se izvučio – sećam se.
Samo dve godine kasnije, u oktobru 1960. godine, završio je naboden na oštre letve dvorišne ograde i povredio desnu ruku. Međutim, niz nezgoda nije prestao.
Pa sam pao sa bagrema visoka četiri metra, držeći se sekire u ruci. To je bilo 1968. godine. Kako sam preživeo, nisam siguran – kaže Tomislav.
Odlazak u vojsku ga nije oslobodio od opasnosti. Tokom služenja vojnog roka u Ljubljani 1970. godine, nalazio se na ivici tragedije.
Vojnik je otpal pušku dok je pražnio u stražari; metak mi je prošao pored glave. Tada sam shvatio koliko je život krhak.
Iako je sve tako, Tomislav danas o svemu govori smireno, bez dramatike, kao da se to dešavalo nekom drugom. Ipak, iza njegovih reči skriven je život pun iskušenja koja bi mnoge slomila.
Njegova priča ostaje svedočenje da postoje ljudi čija sudbina stalno testira, ali i da ponekad, uprkos svemu, život ipak pronalazi način da pobedi.