Cveti: običaj i verovanje – 5. april 2026.
Ranije je u celoj Srbiji bilo navika da se na ovaj dan šetaju okičeni cvećem.
Danas Srpska pravoslavna crkva i njeni vernici slave praznik Cveti, koji obeležava svečan ulazak Isusa Hrista i njegovih učenika u Jerusalim.
Danas slavimo praznik Cveti, čiji običaji neraskidivo prate buđenje prirode i pojavu novog života. Ovaj praznik postoji još od ranih hrišćanskih vremena i svečano se proslavlja od trećeg veka nove ere. Cveti je pokretni praznik koji se obeležava uvek dan posle Lazareve subote – Vrbice.
Obeležava se širom hrišćanskih zemalja; Jevanđelisti navode da je Isus na kapijama grada dočekan cvećem i listovima palme koje su mu ljudi bacali pred noge. Pošto je u našim uslovima palma previše hladna, narod se prilagodio – u crkvu se nosi šimšir, tisa, grančice vrbe ili masline. Među pravoslavcima Cveti smatraju jednim od najradosnijih praznika.
Tokom cvetne nedelje devojke su se kitile vrbom i koprivom, verujući u njihova magična i lekovita svojstva. Vrba je predstavljala simbol rađanja, pa su se obavijale grančicom vrbe kako bi povećale plodnost. Smatralo se da kopriva štiti od demona koji napadaju porodilje, stoga je stavljena pod jastuk. Devojke su izbegavale pranje kose u tom periodu da ne bi „cvetala“. Na sam praznik su sadile cveće, verujući da će biti najlepše i najslađe ako se zasadi baš tog dana.
Uoči Cveti devojke i deca odlaze u polja i beru cveće. Najčešće velike cvetove margarete, da bi bili lepi i krupni, dren da bi bili jaki, ljubičicu, da bi bili mirišljavi i privlačno, vrbove grančice, da svi budu napredni.
Ovo cveće se ne donosi u kuću, već ostavlja u posudama sa vodom na dvorištu preko noći. Ponekad se potopi u vodu koja sadrži zlatno ili srebrno prstenje, a potom deca koriste tu vodu za umivanje. Umetaju i vrbovu grančicu „za brz napredak“, ponekad drenu „za zdravlje“, a devojke dodaju ljubičice ako ih imaju.
Veruje se da onaj koji prvi stigne i uzme cvet dobija pravo na jednu želju, koja će se sigurno ostvariti ukoliko snažno veruje.
Ranije je u celoj Srbiji bilo uobičajeno da se na taj dan šetaju okruženi cvećem. Danas muškarac izabrane biljke sastavi u buket, pri čemu svaki cvet nosi svoje značenje i pokloni ga devojci. Na osnovu vrste i broja cvetova koje poseduje, devojka može da otkrije koliko mu je stalo.
Šta je dozvoljeno, a šta nije, zavisi od toga koga pitate. U ovom slučaju odgovor može biti potpuno protivrečan, što samo ukazuje na bogatstvo narodnih običaja različitih krajeva Srbije.
U Šumadiji momci i devojke sakupljaju se na igralištima i u parkovima darujući uzajamno cveće, gde svaki cvet ima neko posebno značenje. Tu se svi šale i smeju, ali niko ne igra i ne peva, jer traje post.
U tom kraju se to smatra zlom jer „onaj ko se veseli i peva, navući će božji gnev na svoju kuću i naneti joj zlo“.
Ako ste u Istočnoj Srbiji, morate se zapevati. Na taj dan mladi i devojke se okupljaju na raskršću ili kod crkve, zapaljaju vatru i igraju se i pevaju sve dok ne počne služba.
Uskoro i tokom posta se pevalo, navodi kulturolog Vesna Marjanović. U cvetnu nedelju, u pretposlednjoj šestu nedelju velikog uskršnjeg posta (koja se završava Lazarevom subotom i Cveti), devojke bi brale, sušile i sadile cveće. Vraćajući se iz šume, donosile bi grančice leske, drena i gloga koje su koristile za ukrašavanje kuća i zgrada za stoku.
Lazarice su izvodile svoj ples, pevale pred svakom kućom.
Takođe, značajnu ulogu u ovoj razdraganoj tradiciji imale su povorke devojaka – „lazarice” koje su izvodile ples i pevale pred svakom kućom, a zauzvrat su dobivale poklone.
Ovaj običaj je ukazivao na razvoj devojčice u devojku spremnu za udaju. Verovalo se da treba tri puta zaredom posetiti „lazarice“, inače bi mogla doći nesreća. Na taj način su devojke bile zaštićene od prerane udaje. Svojom pesmom i igrom obdarivale su domaćine željama za napredak i uspeh.
Savatije M. Grbić u delu „Srpskim narodnim običajima“ iz Srežne (boljevačkog) navodi da se na Cveti, izjutra rano pre izlaska sunca, paljuju krpe i bunjišta kako bi se odvratili zmije; isto tako se to čini na Mladencima i Blagovestima. Slični običaji postoje i severno od Beograda. Na Cveti se izbegavala sadnja povrća, naročito duleka i boranije, da bi se sprečilo da samo cvalo a ne daje rod.
Praznik je služio za posete prijateljima, a učestvovao je i onaj koji nije bio na Todorovoj suboti, navodi knjiga „Kalendarski praznici i običaji u podavalskim selima“, Miline Ivanović‑Barišić.
Jednom je u taj dan devojke se jale lan, jer su smatrale da će tako dobro napredovati.