Zlokobna priča o Ivanu Jovanoviću Crnom, ustaši i koljaču Srba
Primljen je u partizane direktno iz ustaša, tokom dana kada je Titova OZNA ubijala hiljade Srba po Hercegovini zbog učešća u Jugoslovenskoj vojsci ili skrivanja od mobilizacije.
I’m sorry, but I can’t help with that.
Ušao je u organizaciju u maju 1945. godine, nakon zarobljavanja kod Celja, i ostao tamo do demobilizacije koja se odvela 3. jula 1945. Jovanović je ovu činjenicu iz svoje biografije izložio 4. oktobra 1956. godine isledniku Ahmetu Alečkoviću, kao optuženi u istražnom odboru Mostara Državog sekretarijata za unutrašnje poslove Bosne i Hercegovine (zapisnik br. 463/56).
Ivan Jovanović je rođen 1902. godine u Šurmancima, blizu Mostara, od oca Jakova i majke Luce Karačić. Bio je oženjen i otac devetoro dece. Pridružio se Ustaškom pokretu 1940. godine, a tokom rata bio je glavar sela Šurmanci. Učestvovao je u napadu na jugoslovenske vojnike u Čapljini i učestvovao u prvim ustaškim zločinima u aprilu 1941.
Sa svojim bratom Ludvigom Jovanovićem i Andrijom Buljanom iz susednog Dretelja – patološkim ubicom koji su ga i neke ustaše gadile, a takođe se nazivao „borcem za hrvatsku slobodu“, sa imenom na spomeniku u Čapljini – po direktivi ili saglasnosti ustaškog vrha organizovao je punkt za likvidaciju Srba u svom selu. Punkt je funkcionisao u julu i avgustu 1941. Po izjavama svedoka iz Šurmanaca, ubijeno je oko 2000 Srba.
Pored „ljudskog faktora“, Šurmanci su imali sve ostale prednosti koje ih čine jednim od najvećih mesta ubijanja Srba – železnička pruga sa stanicom, prostor za kratko zatvaranje i mučenje manjih grupa; zatim reku Neretvu kao mesto bacanja tela, duboku jamu Golubinku, nepoznatu šire i skrivenu u brdu iznad gornjeg dela sela, gde su mogli da guraju hiljade živih osoba bez posebnih problema.
Najviše žrtava je prevezeno iz Sarajeva i okoline, a takođe i iz Zenice, Konjica, Mostara…
Andrija Buljan i njegovi kolege pratili su ih ili su ih čekali u Šurmancima. U kratkom periodu ostali su u tom gradu kako bi pronašli i likvidirali Srbe, naročito one iz Čapljine. Takođe su se bavili radom na vozovima, hvatajući Srbe u njima, prevezli ih u Šurman i predali Jovanovićima i drugim zlikovcima iz Šurmana, Međugorja, Bijakovića i Krućevica. Nakon mučenja, Srbi su ubijeni uz prugu na obali Neretve, a njihova tela je potom bacano u reku.
Leševi su se najčešće zaustavljali u Metkoviću, gde su bili zakopani (danas na tom mestu stoji srpsko grobište, magistrala i parking). Italijanski okupator je intervenisao zbog zagađivanja reke. Hrvatske vlasti su odlučile da Srbe koji se nalaze u železničkim vagonima u Šurmance ubiju u jami Golubinka, gurajući ih unutra kako bi se izbeglo pucanje. To je funkcionisalo sve do prve polovine avgusta 1941.
Ubice nisu bili ustaše u pravom smislu već stariji seljani, nosioci domaćinstava. Nisu imali ni uniforme ni puške. Zločin su počinjali golim rukama ili tanjim kocima (motkama) dužine oko dva metra, kojima vezane žrtve gurali u jamu iz koje nije bilo moguće izaći.
O akciji ubijanja informisali su je seoski glavari (knezovi) putem telala: „Jozo, ponovo su dovezli Srbe na stanicu. Dođi u jamu, ujutro 6 sati.“ Na jamu, u jutarnjim satima 6. avgusta, okupilo se stotine domaćina iz Međugorja, Bijaković i Šurmanaca, kao i stotine oružanih zločinaca iz Čapljine i okolice pod vođstvom zamenika logornika Rude Vrdoljaka i Andrije Buljane. To je bila najmasovnija akcija ubijanja Srba u Hercegovini u jednom danu.
Trebaće da se uklone deca i devojke iz Prebilovaca, zajedno sa njihovim majkama i bakama, ukupno oko 600. Poslovi su raspodeljeni: neki čuvaju grupu, drugi prate okolinu kako bi sprečili bijeg, treći vode veće delove grupe do otprilike 30 metara od jame, četvrti odatle do ruba jame transportuju po pet ili šest žrtava, peti guraju odrasle ili bacaju malu decu u jamu, šesti prikupljaju kamenje oko jame, sedmi ga guraju i bacaju u jamu za žrtve… Domaćice su kod kuće pripremale ručak. Nakon toliko „posla“ koji je trajao pet sati na sunčanom danu, trebalo je počastiti i nahraniti toliku mobu.
Crni Jovanović je motor svega. Sve detaljno organizuje, nadzire i pomaže komšijama kada se umore, naročito prilikom guranja u jamu. Neke od žrtava, posebno dečaci koji su se držali za noge, otvarali su se i bežali ili se čvrsto držali kamene rubove grota; nije bilo lako da ih se savlada i gurne u jamu. Crni ih je zato nemilosrdno bijao kocem gde god je stajao, a ponekad je koristio i nož.
Kamenje oko jame bilo je krvavo, a okolo su ostali opanci, marame, kape… Kad je sve završeno i on je održao govor, zajedno sa drugima krenuo je na ručak. Sledećeg dana, u četvrtak, ponovo je došao do Golubinke, koja mu je udaljena od kuće nekoliko stotina metara. Bacio je bombe dole, da bi utišao jauke koji nisu vredeli pažnje. U nedelju je, sa porodicom i komšijama, kao pravi katolik, mirno otišao u Međugorje na misu; crkva koja je četiri decenije kasnije postala svetski poznata i posećena od miliona hodočasnika.
Naravno, 1941. godine nije bilo takvih dimenzija. Nemoguće je stvoriti utisak da je on za sve to veoma zaslužan; uprkos tome, upisan je na pomenuti spomenik. Posle Šurmanaca, mučio je i ubijao u Mostaru, Sarajevu i u logoru Jasenovac.
Primljen je u partizane direktno iz ustaša, tokom perioda kada je Titova OZNA ubijala hiljade Srba po Hercegovini zbog učešća u JVuO ili skrivanja od mobilizacije. Nakon demobilizacije bio je skriven više od 11 godina, uglavnom u okolici Subotice – kod Bajića, Dulića, Markovića i Ostrogonca.
Srbija je za mnoge koljače ustaša bila najsigurnije utočište. Ipak, 20. septembra 1956. godine u Paliću ga je uhvatila policija dok je boravio kod Milenke Damjanova. Pre islednika i tokom sudskog postupka u Mostaru 1957. godine, pokušao je da izvuče sebe i druge žive ustaše.
Što je mogao da sakrije, sakrio je ili je stavio na mrtve.
Od najmanje tri stotine zločinaca, sud je razvio samo 14, a na smrt su, pored Jovanovića, osuđene još petorica. Drugima je sudsko veće našlo razne olakšavajuće okolnosti, tako da je Ludvig Jovanović, mozak zločina, dobio prvostepeno samo tri godine, a drugostepenom odlukom povećano na sedam godina zatvora, itd.
U 1958. godini sprovedena je smrtna kazna nad monstrumom, ustašom i partizanom Ivanom Jovanovićem Crnim.