Ukrajinski ratni zarobljenik Oleksij, vojnik u 13. brigadi Nacionalne garde Ukrajine, podelio je na Kijevu kako je preživeo skoro dve godine ruskog zarobljeništva.

„Ne krijem se; slobodno koristite moje ime“, izjavio je Oleksij.

Oleksij je ušao u ukrajinsku vojsku 25. februara 2022. godine, dan nakon početka ruske invazije. Radio je u 13. brigadi – novootvorenom odeljenju Nacionalne garde koje naziva „brigadom nove generacije“, naglašavajući modernu obuku, naprednu tehnologiju i saradnju sa zapadnim instruktorima.

„Nismo organizovali parade niti smo se usavršavali. Sve se fokusira na obuku, taktiku, preživljavanje i pravilno obavljanje posla“, rekao je.

Kada su ruske snage započele novu ofanzivu u Harkovskoj oblasti 2024. godine, Oleksijevoj jedinici je naređeno da se kreće na sever i zauzme odbrambene položaje kako bi zaustavila rusko napredovanje prema gradu.

„Zadatak je bio prilično jednostavan“, rekao je.

Držite liniju. Ne dozvolite im da prođu ka Harkovu.

On kaže da se rat brzo pretvara u rutinu, ali ta rutina je zasnovana na stalnoj budnosti.

„Običan dan u ratu je poput opasne vožnje u zabavnom parku – u kojoj možeš samo jednom da umreš“, slikovito je opisao.

Rekao je da se ruske snage u velikoj meri oslanjale na artiljeriju i dronove, preciznim ciljanjem ukrajinskih položaja. Optužio je ruske trupe da su pucale čak i tokom evakuacije ranjenih i mrtvih ukrajinskih vojnika, kršeći osnovna pravila ratovanja.

Setio se na to kako je, nenaoružan, pokušao da izvadi telo palog druga s otvorenog polja.

„Sve su videli dronovima. Bilo je jasno da nikoga ne napadam. Samo sam pokušavao da izvučem našeg palog druga kako ne bi ostao ležati tamo“, rekao je Oleksij.

Ruska vatra nije prestala. „Za nas, svaki poginuti vojnik mora biti pronađen i sahranjen kako bi njegova porodica mogla da se oprosti. Rusi ne dele taj stav“, dodao je.

Susret sa smrću u rovovima

Jedan od trenutaka iz borbe mu ostaje u sećanju. Bio je na rovu i održavao radio vezu sa komandom kada je ruski FPV dron uleteo pravo u njegov položaj. „Pao je samo nekoliko centimetara od mene i nije eksplodirao. U tom trenutku sam se suočio sa smrću“, izjavio je.

Rekao je da je iz rova izbacivao dron i nastavio borbu. „Da bi eksplodirao, danas ne bih razgovarao s vama“, tiho je dodao.

Pre nekoliko dana od zarobljavanja, Oleksij je uradio nešto što se do tada nikada ne desilo tokom rata – zapamtio je broj telefona svoje žene.

„Ne verujem u mistiku, ali iz nekog razloga sam zapamtio njen broj neposredno pre te misije“, rekao je.

Nakon što je u zatvor, ovo je postalo presudno. Zahvaljujući tome, na kraju je mogao da obavesti porodicu da je živ. Rekao je da je tokom zarobljeništva svaki dan ponavljao broj, bojim se da će, ako ga zaboravi, potpuno nestati.

Oleksij je zarobljen 8. juna 2024. godine, kada su ruske snage preuzele njegove položaje u Harkovskoj oblasti. Bez municije i bez mogućnosti otpora, on se suočio sa situacijom koja nije bila samo zatočeništvo; ono što je usledilo, kaže on, bio je sistematski proces dehumanizacije.

Post je deljen od Олексій Костенка (@kostenkooleksiy).

„Nismo imali imena. Nismo imali prezimena. Nisu nas zvali vojnicima ili zatvorenicima. Samo pogrdna imena. 'Hohol'. To je bilo to“, rekao je Oleksij. (Hohol (ruski: hohol) je pogrdan i uvredljiv izraz za Ukrajince. Reč prvobitno potiče od naziva za tradicionalni kozački pramen - pramen kose na obrijanoj glavi - ali se kroz istoriju u ruskom govoru koristila kao podsmeh, pogrdan izraz za Ukrajince).

Po njegovim izjavama, stražari su od početka jasno naglasili da je cilj bio potpunu destrukciju identiteta zatvorenika. „Jednom kada shvatite, počinjete da se pretvarate u nešto bezlično, kao da više ne postojite,“ izjavio je.

Oleksij tvrdi da su mu ruski ispitivači više puta ugrožavali egzekucijom i izmišljali lažne pucnjave kako bi pojačali njegov strah. „Dva puta su mi pucali preko glave, a dva puta su mi prislonili pištolj na čelo i povukli obarač na prazan okvir“, rekao je. „Svaki put kada se opraštaš od života, zaista veruješ da je to kraj“, dodao je.

Tokom ispita, Rusi obaveštajci tražili su podatke koje pešadinac na prvoj liniji fronta ne bi znao, kao što su lokacije protivvazdušne odbrane i komandnih centara.

„Znali su da neće moći da im daju odgovor, ali su ipak nastavili da postavljaju pitanja. Prema njegovim rečima, pod pretnjom da će ih streljati“, rekao je.

Psihološki pritisak, kaže Oleksij, bio je neprekidan i izračunat. „Svakog dana su nam govorili isto: 'Vaše porodice vas napustile su. Vaše žene se razvele od vas. Ukrajini niste potrebni'“, prisetio se.

Stražari im su stalno govorili da je ukrajinska država zaboravila na svoje zatvorenike. „Rekli su da se više ne brinu o našim komandantima jer nismo već borbena jedinica, da smo beskorisni“, izjavio je.

Cilj je, tvrdi on, bio da zatvorenici shvate da preživljavanje više nema smisla. „Želeli su da verujete da vas niko ne čeka.“

Oleksij je izjasnio da su zatvorenici držani u ćelijama sa prozorima obloženim metalnim pločama. Tokom skoro dve godine zatočenosti, sunce je video samo jednom. „Nije bilo neba, vremena, osećaja za vreme. Samo ćelija“, izjavio je.

Tokom boravka u zatvoru, izgubio je 15 kilograma.

„Pretvorili su nas u žive mrtvace“, izjavio je. Takođe je opisao kako je svedočio mučenju drugih zatvorenika, uključujući i jednog Ukrajinca čije leđa su, prema njegovim rečima, opečena gasnim bakljem, ostavljajući mu trajne ožiljke.

Nisu se svi nosili sa zatočeništvom na isti način. Neki su, prema njegovim rečima, mentalno slomili i povukli se u sebe. Da bi to sprečio, ponekad je namerno pokretao svađe u celiji – ne iz besa, već da bi naterao druge da ostanu mirni.

„Kad se osoba zatvori u sebe, veoma je teško vratiti je. Pokušao sam da ih nateram da reaguju, da razgovaraju i da ostanu živi“, objasnio je.

Trenutak oslobađanja

Do poslednjeg trenutka Oleksij nije znao da će biti pušten. Sa povezom preko očiju i lisičnim rukama, utovarili su ga u transportni avion. Pretpostavio je da će ga prebaciti dublje u Rusiju, možda na decenije.

Kada su vrata aviona otvorila, čuo je glas: „Momci, možete se opustiti – u Belorusiji ste“, rekao je neko. Prisetio se Oleksij. To je bio trenutak kada sam sebi dozvolio nadu.

Čak i tada su stražari upozorili na mogućnost da svako „neprimereno ponašanje“ otkaze razmenu i vrati ih nazad. „Kada su nam konačno rekli da je u pitanju razmena, još uvek nisam mogao da verujem. Nemoguće je opisati osećanja“, izjavio je.

Konačna poruka: Evropa mora biti informisana.

Oleksij naglašava da njegova priča nije jedinstvena, što ga čini problematičnim. Tvrdži da Rusija sistematski krši pravila o postupku sa ratnim zarobljenicima, zatimajući civile zajedno sa vojnicima i koristeći ih kao pregovaračke adute. „Ljudi koji nikada nisu borili odvedeni su iz svojih domova i tretirani na isti način“, rekao je.

Dok Ukrajina obeležava četvrtu godišnjicu invazije, Oleksij ističe da međunarodna zajednica mora shvatiti da rat ne prestaje kada se oružje utiši. „Cena ovog rata su ljudski životi, a ne novac – životi“, naglasio je.

Svestan je da će njegova ćerka odrastati kao „dete rata“. „Želeo bih da nikada ne čujem tu reč“, ali sada je njegov zadatak da osigura da ona odrasti u slobodi,“ zaključio je Oleksij.

ZAROBLJENIŠTVO

"PRE NEGO ŠTO SU ME ODVELI ZAPAMTIO SAM ŽENIN BROJ TELEFONA" Oleksij preživeo ruski pakao: "TO JE BILO KLJUČNO"