Jedini deo Irana koji Tramp ne sme da napadi
Radovi na nuklearnoj elektrani Bušer, koja se gradi u saradnji između Irana i Rosatoma, potpuno su prekinuti zbog vojne akcije.
Rat na Bliskom istoku prekinuo je radove na iranskoj nuklearnoj elektrani Bušer koju izgrađuje Rosatom. Ukoliko bi se postrojenje napadlo, Rusija bi se uključila u sukob, a to se ne sme desiti.
"Zaposleni u Rosatomu ne mogu stupiti u kontakt sa rukovodstvom iranske nuklearne industrije zbog rata na Bliskom istoku", izjavio je Aleksej Lihačov, predsednik ruske državne korporacije.
"Nema kontakta sa rukovodiocima iranske nuklearne industrije – nema telefonske niti elektronske komunikacije… Trenutno ne možemo ni da procenimo njihovo fizičko stanje", izjavljuje RIA Novosti.
Lihačov je primetio da je Agencija UN-a za atomsku energiju (IAEA) objavila fotografije napada na iranska nuklearna postrojenja, ali Rosatom tvrdi da „nema uvida u stepen uništenja“.
Zbog vojne operacije, radovi na nuklearnoj elektrani Bušer, koju Iran izgrađuje u saradnji sa Rosatomom, potpuno su zaustavljeni, izjavio je predsednik kompanije. U toj postrojenju trenutno zaposlenih je 639 Rusaca.
Bušer: nuklearni gigant u srcu geopolitičke oluje
Neki od naših kolega su bili u Teheranu i već napuštaju zemlju. Takođe ćemo postupno evakuisati lokaciju u Bušeru, kako se udari usporavaju i kada dolazi do pauza", rekao je Lihačov.
Navela je da nuklearna elektrana Bušer zadržava status prioritetnog projekta za Rusiju i da će „naši radnici tamo ostati u svakom slučaju“.
Lihačov je izjavio da razume svoju odgovornost prema narodu i vladi Irana.
Predsednik Rosatoma je naglasio da bi vojni napad na nuklearnu elektranu Bušer prouzrokovao „katastrofu regionalnih razmera“ – „sve strane u sukobu moraju to shvatiti“.
Nuklearna elektrana Bušer, smeštena na obali Persijskog zaliva i udaljena sedamnaest kilometara od istoimenog iranskog grada, predstavlja više od običnog energetskog objekta. Ona je simbol iranskih ambicija, dugotrajne geopolitičke borbe i složenih odnosa sa Rusijom.
Kao prva civilna nuklearna elektrana na Bliskom istoku, njena priča je isprepletena revolucijom, ratnim sukobima i međunarodnim sankcijama, a njen izgradnja predstavlja jedan od najneobičnijih inženjerskih poduhvata u istoriji nuklearne energije.
Nemački san je prekinut revolucijom i ratom.
Priča o Bušeru započinje u sedamdesetim godinama prošlog veka, tokom vladavine iranskog šaha Mohamada Reze Pahlavija. Njegova vizija je bila uspostavljanje nacionalne energetske mreže koja bi se napajala nuklearnom energijom, a Bušer je trebao da bude ključni element tog plana.
U 1975. godini potpisan je ugovor vredan između četiri i šest milijardi američkih dolara sa nemačkom kompanijom Kraftverk Junion, zajedničkim poduhvatom Simensa i AEG‑Telefunkena. Projekat je bio ogroman; na gradilištu je živelo oko pet hiljada Nemaca, a za njih je izgrađena potpuna infrastruktura, uključujući nemačku školu i bolnicu.
Međutim, islamska revolucija iz 1979. godine naglo je obustavila radove. Nemačka firma se povukla zbog neplaćanja, ostavljajući jedan reaktor sa završenosti od 85 %, dok je drugi bio na 50 %. Ubrzo posle toga, tokom osmogodišnjeg Iransko‑iračkog rata, nedovršeno postrojenje je postalo meta višestrukih iračkih vazdušnih napada i pretrpelo značajnu štetu.
Preokret u Rusiji
Nakon rata i kada zapadne kompanije odbile nastaviti projekat, Iran je početkom devedesetih okrenuo Rusiji. Dve zemlje su 1992. godine potpisale sporazum o saradnji, a 1995. ruska državna firma Atomstroyexport (podružnica Rosatom) preuzela je zadatak dovršetka prvog reaktora.
Ruskim inženjerima se izložio jedinstven i izuzetno složen zadatak: integrisati VVER‑1000 reaktorsku tehnologiju u postojeću nemačku infrastrukturu. Nemci su ostavili oko 80.000 komada opreme, a tehnička dokumentacija je bila minimalna; zbog političkih pritisaka i embarga Nemačka se nije odazvala da pruži bilo kakvu pomoć.
Projekat je suočen s brojnim izazovima. Finansijski problemi posle raspada Sovjetskog Saveza, tehničke prepreke u spajanju dve različite tehnologije, kao i ekstremni klimatski uslovi sa letnjim temperaturama do 50 stepeni Celzijusa i vazduhom punim soli, stalno su odlagali završetak.
Intenzivni diplomatski pritisak SAD-a, koji su projekt označili kao potencijalni rizik za širenje nuklearnog oružja, dodatno je otežao situaciju. Washington je tek 2005. godine smanjio svoje protivljenje kada je postignut sporazum da se istrošeno nuklearno gorivo vraća u Rusiju, što sprečava njegovo upotrebljavanje u vojne svrhe.
Rusima je dodeljeno deset milijardi za izgradnju dva reaktora.
Nakon višegodišnjeg odlaganja, prvi reaktor – poznat kao Bušer‑1 – konačno je počeo da isporučuje struju u nacionalnu mrežu septembra 2011. godine, a pun komercijalni rad započeo je dve godine kasnije. Međutim, saradnja se time nije zaustavila; u novembru 2014. Rusija i Iran potpisali su ugovor vredan oko deset milijardi dolara na izgradnju dva nova, naprednija reaktora na istoj lokaciji – Bušer‑2 i Bušer‑3.
Ovi reaktori primenjuju tehnologiju treće generacije i više, koja ispunjava najstrože bezbednosne zahteve posle Fukušima, te su dizajnirani da izdrže snažne potrese – što je od ključnog značaja s obzirom na to da se postrojenje nalazi na spoju tri tektonske ploče.
Pored značajnog povećanja udela nuklearne energije u iranskoj mreži, novi reaktori će biti povezani i sa postrojenjima za desalinizaciju morske vode, što je od ključne važnosti za snabdevanje vodom sušnih regiona južnog Irana.
Napredak je ipak spor, delimično zbog međunarodnih sankcija koje otežavaju Iranu da plaća ruske firme. Za Rusiju ovaj projekat nije samo izvor prihoda, već i ključni geopolitički instrument kojim održava uticaj na Bliskom istoku i pojačava saradnju sa Iranom kao odgovor na zapadnu izolaciju.