Sestra Marka Živića izveštava o čudnom incidentu u bolnici
Niko nije znao šta se dešava iza zatvorenih vrata.
Prošlo je skoro pet godina otkako nas je napustio Marko Živić, a njegovo odsustvo još uvek se oseća gotovo fizički. Kao tišina posle aplauza koja je prerano utihnula. Kao prazna stolica u garderobi, nedovršena rečenica, neispijena kafa s prijateljima. Marko nije bio samo deo pozorišne i televizijske scene; bio je sastavni deo svakodnevnog života mnogih ljudi, čak i onih koji ga nikada nisu lično upoznali.
Njegov osmeh je bio njegov zaštitni znak, ali iza njega se krije duboka empatija, ogromna energija i potreba da život živi punim plućima, bez zadrške i bez kalkulacije.
Marko je preminuo 14. oktobra 2021. godine, u dobi od 49 godina, usled komplikacija uzrokovanih koronavirusom. Vesti o njegovoj smrti iznenada su pogodile javnost kao hladan tuš – brzo, bolno i nepravedno. Mnogi se teško mogli dopustiti da veruju da je otišao čovek koji je delovao neumorno, uvek u pokretu i stalno nasmejan.
U razgovoru za magazin Gloria, njegova sestra Nevena je govorila o poslednjim danima brata. Iako visoka temperatura i umor nisu ostavljali prostor da mu je potreban odmor, Marko se nije odlučio da otkaže predstavu „Let iznad kukavičjeg gnezda“, koja je bila planirana za 25. septembar 2021.
„Sala je bila rasprodata. Poslao je kratku poruku: ‘Ne otkazuje se’. Lik Martini bio je njegov životni izbor“, rekla je Nevena. Ta kratak izjavica danas zvuči kao njegova životna filozofija – odgovornost prema publici, poštovanje prema kolegama i bezuslovna ljubav prema sceni.
On je igrao iako bio bolestan, pod temperaturom, dajući sve svoje poslednje snage. Tek kada su kolege shvatile koliko mu je stanje ozbiljno, pozvali su hitnu pomoć.
Prebačen je u bolnicu „Dragiša Mišović“, gde se njegovo stanje ubrzo pogoršalo. Nevena se priseća trenutaka ispunjenih nadom i poruka koje je slala, verujući da će se izvući jer je Marko već pobedio život u mnogo težim borbama.
„Čekala sam odgovor… a onda je došla tišina. Ta tišina bila je najstrašnija“, rekla je. Tišina koja ne donosi olakšanje, već ostavlja prazninu koju vreme ne popunjava.
Marko Živić je sahranjen u kostimu iz predstave „Let iznad kukavičjeg gnezda“, u kojoj je briljirao čak 209 puta. Taj gest nije bio samo simboličan — predstavljao je duboko ličan i emotivan oproštaj od čoveka koji je scenu doživljavao kao svoj dom.
„Želeo je da taj kostim jednog dana stoji pored crtačkog stola našeg oca“, rekla je Nevena. Njihov otac Svetislav bio je arhitekta, slikar i amaterski glumac — umetnik u punom smislu te reči. Markova želja da njihovi radovi stoje jedan pored drugog ukazuje na poštovanje prema porodici i umetnosti koja se u njihovom domu živela, a ne samo učila.
Kad je ležao u bolnici, Marko Živić je naglasio da za prevazilaženje problema postoje dve ključne stvari: ne pitaj se zašto ti se to desilo i prihvati da nema nazad. „Čim sam ušao u bolnicu, odmah sam pitao – kada počinje radovi? Tada sam svojim vedrim duhom pokušao da poboljšam raspoloženje svih oko mene. To je zato što nema nazad. Radi se na optimizmu; optimizam je vera i snaga. Padovi su normalni, ali važno je posle pada ustati.“
Marko je odrastao u porodici gde su stvaranje, lepota i izražavanje bili svakodnevica. Majka Biljana bila je nagrađivani recitator, a otac Svetislav spajao je arhitekturu, slikarstvo i glumu. Iz tog okruženja Marko je stekao širok pogled na svet, vedrinu i uvjerenje da umetnost nije profesija — već poziv.
Iza reflektora i kamere Marko je vodio tih i skroman život. Pružao je pomoć deci bez roditelja u kruševačkom domu, manastiru Sveta Petka kod Paraćina, kao i kolegama suočenim sa teškim životnim okolnostima. Nagrade koje je primio često je donirao na humanitarne ciljeve, bez da se o tome javno informiše.
Posle sahrane, prišla mu je porodica koju je Marko godinama finansijski pomagao, a niko nije znao za to. Takav je bio – diskretan u dobroti, glasan samo u radosti.
Prvi je prepoznao njegov talenat legendarni Đuza Stojiljković, koji mu je postao i mentor i prijatelj. Njihov odnos je bio ispunjen poštovanjem, humorom i posebnim ritualom: „Đuzice, ajde da podelimo pivo“, govorio bi Marko. To nije bilo samo druženje, već način da se život slavi bez velikih reči.
Godine 2008. Marko je vodio tešku borbu sa zloćudnim tumorom na jednjaku i želucu. O toj borbi govorio je otvoreno, bez ulepšavanja, ali sa zaraznim optimizmom. „Bio sam lud od energije — lud da tu trku istrčim“, govorio je. U bolnici je bodrio druge pacijente, zbijao šale, unosio nadu. „Noću sam plakao vezan za krevet, ali sam ustajao i glumio Rokija Balbou po hodniku. Moraš da se isčupaš.“
Rođen 4. aprila 1972. godine u Kruševcu, Marko Živić je diplomirao glumu 1995. u Novom Sadu. Ostaće upamćen po ulogama koje su spojile humor i emociju, lakoću i dubinu, smeh i tugu.
Danas se njegovo ime zove na Maloj sceni Kruševačkog pozorišta – mestu gde još uvek osetiš njegovu prisutnost i gde se pamti čovek koji je voleo bez rezerve.
Marko Živić nije živeo dugo, ali je živio punim plućima. Ljubio je ljude, scenu i život. Davao je sve bez straha od praznine, pa je ostavio za sobom mnogo toga.
Poznato je da je Marko bio u braku sa voditeljkom Natašom Pavlović, a nakon razvoda započeo je vezu s Majom i proveo deset godina ljubavi.
„Najžalije mi je budućnost koja se neće ostvariti. Moguće je bilo još mnogo toga da uradi. Reagovao je na svaku nepravdu i pokušavao da reši tuđe probleme, nosići ih u sebi. Često je osećao da ga zaboravljaju, da je skrajnut, i verovao je da bi mogao doprineti više u filmu, televiziji i pozorištu. Nije o tome pričao; trudio se da šalom i smehom maskira neraspoloženje kad bismo primetili da ga nešto muči. Imao je sreću što je poslednjih deset godina provodio s Majom – bila je njegova sigurna luka. Bio je takođe veoma vezan za moju kćerku Danicu. Voleo je ljude, a oni su ga voleli zauzvrat. Toga sam u potpunosti shvatila kada nas je napustio“, zaključuje Nevena Živić.