Oženila se sa čobanom koji je za 25 godina stariji
Komšije su mu skrenule pažnju da je u vezi sa njim motivisana isključivo novcem.
Marsel Amfu je čitav život vodio jednostavno, brinući se za ovce. Njegova kuća nije imala ni struju ni vodu, što mu je omogućilo da uštedi ogromne sume novca. Dom se nalazi u Švajcarskim Alpima, između dva luksuzna skijališta, pa je njegova vrednost tokom godina samo rasla. Možda nije izgledao tako, ali je bio izuzetno zdrav čovek.
Čobanin je želeo da podeli svoje bogatstvo sa drugima i zato je na imanju izgradio kućice za rodbinu i prijatelje, tako da mogu živeti bez plaćanja kirije. Sa 67 godina nije bio zainteresovan za žene, ali kada je upoznao Sandrin Devijar, Parižanku koja je bila 25 godina mlađa od njega, odlučio je da se oženi. Neobična ljubavna priča, nema šta.
Komšije su mu govorile da je s njim samo zbog novca, ali on nije obazirao na njih. Sandrin se bavila nekretninama i bila je sigurna koliko je Marsel „vredeo“. Moderna mlada žena i kvrgavi stari čovek – neobičan par, u svakom pogledu.
Svima je bio jasan Sandrinin motiv, ali Marseille nije mario. Uživao je. Godine 2011., uprkos neodobravanju drugih, venčali su se.
Svi su već sumnjali na nju, a nakon sklapanja braka dala je još više razloga za nepoverenje. Nastavila je da živi i radi u Parizu, dok je Marselu posjećivala samo kad je imala vremena. Posle godinu dana braka, Marsel je sa dva prijatelja doživeo saobraćajnu nesreću.
Jedini gubitak bio je Marsel; druga dva putnika preživela su. Seljani su bili uvereni da je Sandrin odgovorna za nesreću, a na sahrani je plakala.
Odmah posle sahrane zatražila je da se svi izsele sa imanja. Međutim, ubrzo je postalo jasno da je Marsel pripremio iznenađenje: po testamentu, sve stvari koje je podigao ostavio je svojim stanarima, navodi Virealno.
Novac je podeljen sa porodicom i prijateljima. Sandrin nije dobila ništa. Na kraju se ipak udala za njega zbog koristi, a Marsel nije bio tako naivan koliko su drugi mislili.
POGLEDAJTE: Niko nije želeo da mu daje krave; pa je oženio Albanku Aurelu. Rodila je čak četvoro dece, a onda je otkrila...
Na mapama Srbije još uvek se nalaze hiljade sela, ali u mnogim od njih život tiho tinja, gotovo neprimetno. Kuće su prisutne, dvorišta pokošena, staje puna posla – a nedostaju mladi glasovi, dečija graja i, možda najvažnije, žene koje bi u tim kućama započele nove porodice. Dok se gradovi šire, sela ostaju bez stanovnika, naročito bez devojaka spremnih da u njima izgrade budućnost.
Problem nije samo ekonomski; on je duboko društveni i emotivni. Sve veći broj muškaraca u selima ostaje sami – ne zato što ne žele obitelj, već zato što nemaju s kim bi je osnovali.
Prema podacima Odbora za selo Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU), u srpskim selima živi oko 250.000 neženja, od kojih je čak 200.000 iz jugo‑srbijskih područja, uglavnom iz okoline Leskovca.
S druge strane, oko sto hiljada žena iz ruralnih područja još uvek nije našla životnog partnera. Iako se na prvi pogled čini da se brojevi poklapaju, realnost je mnogo složenija. Žene sve češće napuštaju sela i odlaze u gradove ili inostranstvo, tražeći sigurnost, posao i drugačiji način života.
Selo Međani: gde ima puno momaka, ali nema mladenki.
U selu Međani, kako kažu meštani, devojke skoro nikada ne dolaze.
U tom gradu živi otprilike 40 muškaraca starijih od 40 godina, a takođe značajan broj mlađih, u rasponu od 25 do 30 godina, koji nemaju partnera sa kojim bi mogli da osnuju porodicu.
"Ovde su žene spremne na flert, ali ne i za brak. Dok traje veza – sve ide glatko. Kad se spomene brak, više neće da se udaju," govore momci iz sela.
Jedino mesto na kojem se ljudi okupljaju je prostor ispred prodavnice. Nema kafića, nema društvenog života niti prilika za upoznavanje. Siromaštvo i udaljenost od grada dodatno pogoršavaju situaciju.
Da se stigne do najbližeg grada potrebno je bar pola sata vožnje, a devojke koje bi bile spremne da se presele – jednostavno se ne pojavljuju.
Bilo bi mi sve u redu da idem bilo gde, sve što tražim je da pronađem ženu.
Branislav Đikić nije želeo da se uključi u statistiku poraza. Sa 51 godinu, odlučio je da preuzme svoju sudbinu.
- Kada sam ostao sam, shvatio sam da život bez supruge nije moguć. Tražio sam pasoš na brzi postupak i izjavio da želim da se venčam. Kada su me pitali da li postoji žena u Srbiji za mene, odgovorio sam ne. Gde god treba, idem da je pronađem – Ukrajina, Rusija, Albanija, Rumunija, Makedonija… Neka se dogodi – kaže Branislav Đikić.
I je pristala.
Bezgranična ljubav: supruga iz Albanije
Branislav je sreću otkrio u Albaniji. Supruga njegova, Aurela, danas živi s njim na selu u Srbiji. Ona govori srpski, radi marljivo i ne skriva da joj život na selu nije stran.
- Na početku je bilo malo teško, a kasnije manje. Radi se dosta, ali nije loše, ni sjajno, ali ipak ne loše. U Albaniji sam živela na selu, ali nismo imali ništa. Radila sam dve godine u fabrici i to je sve. - Ko hoće, izvolite; ko neće – doviđenja, ćao. Suprug mi mnogo pomaže, ne radim samo ja – kaže ova vredna žena – kaže Aurela.
Kad je pitala da li joj smeta što druge žene ne žele da se vrate u selo, odgovorila je jednostavno: „Ko hoće – izvolite. Ko neće – doviđenja, ćao.“
Branislav za suprugu izgovara samo reči hvale: „Ništa nije savršeno, ali ona jeste. Sve funkcioniše. Malo ko bi danas pristao da muže krave. Naše devojke uopšte neće živeti na selu.“
Danas imaju četiri ćerke i sina – porodicu o kojoj je Branislav dugo sanjao.
Komšije bez nade: „Bolje da dođe Albanka nego nikoga“.
Njihov sused Bojan Pešić ipak još uvek nema tu sreću.
"Roditelji podstiču ćerke da ne trude se previše, već da se presele u grad. Tamo će možda i da pate, ali neće se vraćati na selo," kaže on.
Za njega je realnost tvrda: „Bolje da dođu i Albanke nego niko. Samo da selo ne izumri.“
Sela na raskršću tradicije i nestanka
Priča iz Međana nije izuzetak, već je uobičajena pojava u mnogim delovima Srbije. Dok sela ostaju bez žena, porodica i dece, budućnost ruralnih sredina postaje sve neizvesnija.
Bez mladenki nema svadbi.
Bez braka – nemaće se deca.
Sela se polako gube sa mape zbog nedostatka dece.
Ovo više nije samo pitanje ljubavi; to je pitanje opstanka.
Pogledajte i – Časlav je šest puta išao u Albaniju da se venčava, a onda je upoznao Leonoru: nije ni slutio šta će joj pasti na pamet!
Mešoviti brakovi na Kosovu nisu retki, ali svaki nosi svoju posebnu priču. Jedna od njih koja tiho, a ipak uporno razbija predrasude dolazi iz sela Skulanovo, blizu Lipljana. Tu već više od deset godina zajedno žive Časlav i Leonora Todić – Srbin i Albanka, supružnici i roditelji dvoje dece, koji su ljubav stavili ispred politike, siromaštva i razlika.
Njihov brak krunisan je ćerkom Lenom i sinom Ognjenom; iako žive skromno na minimalcu i kroz poljoprivredu, smatraju da je najbitnije što su zajedno i u skladu.
Da bi pronašao životnu saputnicu, Časlav Todić je putovao u Albaniju čak šest puta. Kao što sam rekao, ideja mu je došla uz pomoć poznanika i posrednika, a putovanja nisu bila ni laka ni kratka.
On dođe i uzme me iz Prizrena kolima u Lipljan, pa sa njim ide u Albaniju. Tamo nas čeka drugi čovek. Sviđa mu se, ne sviđa mu se – prvi put, drugi put, treći put… šesti put je bio srećan. Bog mu je tada dao dvoje dece, sina i ćerku," kaže Časlav.
Porodica je prihvatila odluku da se oženi Albankom, bez ikakvog prigovora; naprotiv.
Niko nije mogao da me meša u moju odluku, ni pokojni roditelji, ni brat. Kada čovek odluči da se oženi, važno je samo da živi kako treba i da Bog obezbedi porodicu i decu, bez obzira na veru ili nacionalnost žene", kaže Časlav, dodajući da danas zavise od njegove plate i rada na imanju jer Leonora ne može da se zaposli.
Život srpske snajke bez dokumentacije.
Kada se Leonora preselila u Skulanovo, nije znala ni jednu reč srpskog jezika. Prvi meseci su bili najteži.
"Kada sam se udala, nisam znala srpski. Prvih tri meseca bilo mi je veoma teško; ne razumela sam šta me ljudi pitaju. Nakon šest meseci već sam dosta razumela, iako još nije savršeno", kaže Leonora.
Za više od deset godina života na Kosovu, tvrdi da nije imala nikakav sukob sa komšijama niti je bila uvredljena zbog svoje albanske pripadnosti. Međutim, najveći problem su dokumenti.
Leonora već više od deset godina čeka ličnu kartu, zbog čega nije u mogućnosti da se zaposli ni u srpskim ni u kosovskim institucijama. Da bi pomogla porodici, otvorila je krojačku radnju, ali posao skoro ne postoji.
"Sa platom muža jedva izlazimo na kraj. 250 evra je malo. Bez lične karte ne mogu da radim. Do nedavno nisam imala ni zdravstvenu knjižicu, svaki pregled sam morala da plaćam, tako je bilo i prilikom porođaja", iskreno je izjavila Leonora.
Iako izjavljuje da nije lako biti srpska snajka, ona se na sve navikla.
"Navikla sam se na običaje: slaviću slavu, peći pogaču i slavski kolač, a za Božić idem u crkvu. Takođe sam promenila veru – postoji samo jedan Bog, nema ih sto. Iako sam bila muslimanka, sve sam prihvatila", kaže Leonora.
Jedina stvar koja je iznenadila Časlava bila je njena odluka da promeni veru.
Časlav nije očekivao da će ona promeniti svoju veru. Foto: Kosovo Online / YouTube
Nisam je terao ni tražio; ona je želela sama. Nisam mogao da verujem da će promeniti svoju veru, ali sam znao da će prihvatiti sve ostalo", priznaje on.
Deca, skromne želje i selo koje se gubi.
Njihova deca, Ognjen i Lena, odrastaju skromno, ali u toploj porodičnoj atmosferi. Novogodišnja jelka i ukrasi obasjavaju kuću, a pod njom se retko nalaze pokloni.
Želim sveske, olovke i bojice za školu. Imam stari računar koji ne radi dobro, pa bih voleo da kupim novi laptop kako bi mogao da igram igre i učim", kaže devetogodišnji Ognjen.
Sedmogodišnja Lena kaže: „Ne volim lutke, već više volim autiće, a možda bi volela i telefon.“
Skulanovo je selo koje polako nestaje. Nekada je imalo 84 domaćinstva, a danas ih je svega 40, uglavnom starijeg stanovništva. U toj tišini porodica Todić unosi život i nadu.
Otac Časlava, Čedomir, navodi da ga ne zanima nacionalnost njegovog sina.
"Što se tiče te Albanke, ne dam ni pet para. Neki kažu da je sve po časti, a neki budali tvrde da si uzeo Albanku. Meni je važno da su složni", kaže Čedomir.
Na Kosovu danas postoji više od sto brakova u kojima su mladoženje Srbi sa Kosova, a žene albanke iz Albanije. Priča Časlava i Leonore pokazuje da granice postoje samo kada ih ljudi naprave. Njihov život nije lak, ali je iskren, skroman i ispunjen ljubavlju koja traje uprkos svemu.
POGLEDAJTE I - VELJA OŽENIO ALBANKU, SA NJOM DOBIO DECU, A ONDA... Od šoka se NIKAD NIJE OPORAVIO: "Iz bede je izvukli, a ona..."
Na osami između šuma i tišine, u selu Polazi podno planine Golije, živi čovek po imenu Velibor Bugarić – otac četvero dece, suprug koji je verovao u ljubav, sin koji još uvek nosi porodicu na svojim plećima.
Pre više od deset godina Velibor je učinio korak koji su mnogi u njegovom okruženju gledali sa iznenađenjem, a neki i s nepoverenjem – oženio se Albanom. Ljubav ne traži granice, niti naciju ili običaje. Prema rečima porodice Bugarić, njihov brak je bio skladan, pa čak i srećan. Dvoje su zajedno gradili život, rađali decu, delili teret svakodnevnice i činilo se da su kroz sve koračali zajedno.
Rodilo se četvoro dece. Kuća je bila puna dečijeg smeha i planova. Ali, baš kad su mislili da je život konačno krenuo pravim putem, sve se srušilo. Jednog dana, bez ikakvog znaka ili objašnjenja, majka je otišla. Ne samo od supruga, već i od svoje dece. Napustila je porodicu i nikada se više nije vratila.
Velibor nije mogao da se dugotrajno žalio. Trebalo mu je odmah da preuzme uloge oca i majke, stub i zaštitnik, oslonac koji ne sme da padne. Uz njega su stajali njegovi roditelji, naročito majka Ljubinka, baka koja danas ima nezamenjivu ulogu.
U teškim uslovima, bez stabilnih prihoda i oslonjenim na poljoprivredu, uz pomoć dece i međusobnu podršku, Bugarići nisu dopustili da ih nesreća razbije. Kad su mislili da je svet zaboravio na njih, pojavili se dobri ljudi.
Rođaci, prijatelji i susedi udružili su se da Veliboru i deci izgrade novi dom. Tada je iz Novog Pazara došao Hido Muratović, poznati humanitarac, sa novčanom pomoći i paketima punim neophodnih stvari: hrane, odeće i osnovnih sredstava za život.
Porodica se oslanja na poljoprivredu i dečiji dodatak, ali i na ljubav i podršku bake Ljubinke, koja im je neizmerni oslonac.
Iako je bila dobra i poslušna, napustila je decu.
Ljubinka, koja živi na nekoliko kilometara od Veliborove kuće, provodi većinu svog vremena s sinom i unucima, pokušavajući da im olakša svakodnevicu.
"Iz Albanije je bila, bejaše dobra, ne mogu da kažem, i vredna i poslušna je bila. Nismo je, vala, ni terali da radi nešto, eto sve godinu, dve pa detence, da ih odgaji. E sad kad je trebalo da imaju majku, da je majka uz njih, pa ženska deca, napusti ih, nije htela da vodi računa ni o njima ni da ih čuva", priča baka Ljubinka sa suzama u očima koja svaki radni dan po ceo dan brine o deci.
Iako je i sama odrasla bez roditelja, Ljubinka kaže da daje sve od sebe kako bi unucima pružila ljubav i pažnju. Ipak, u njenim godinama takvo ponašanje nije baš najlakše.
"Što ih majka ostavi, bez ikakvog razloga, što polude brate, mogu tako da kažem. Najede se, napi se, iz bede je izvukosmo, i eto ostavi ih sve, i šta ću!", dodaje Ljubinka za Jutjub kanal "Hido Muratovic".
Pogledajte i – Milanko je oženio Albanku, a iz grada ga je odvezao u najhladnije srpsko selo.
Zovu ih „čuvarima ognjišta“. Zahvaljujući njima, život se vratio u mnoga sela. U Buđevu na Pešterskoj visoravni, nakon dvanaest godina, ponovo je otvorena škola. Mnogi Albanki iz Skadra su se oženili sa muškarcima iz tog dalekog i zimski veoma hladnog sela.
S vremenom se pokazalo da su odabrali pravu opciju. Novinari su zatekli Rozu dok dočekuje goste i priprema obrok za veću porodicu. Stigla je na hladni Pešter iz toplog Skadra, a umesto mora se nalazi područje poznato kao Balkan Siberija. Došla je iz grada u selo.
Živim u Srbiji već 15 godina.
Stigla je pre više od decenije, kada se uda za Milanka, i pronašla svoj dom u prelepom, ali zimskom šarenom kraju.
“Nisam navikla na tako niske temperature. Ovde je poznato da bude veoma hladno. Došla sam u sredini zime, kada je bilo mnogo snega”, podseća se ova vredna žena dok mesi hleb i priprema brojne tradicionalne srpske specijalitete.
S ponosom nam iznosi sve što je naučila.
U njenoj priči prikazana je šira slika brakova između Srba i Albana, koji su bili česta pojava pre otprilike petnaest godina. U brojnim napuštenim selima, gde ni jedna ženska noga nije htela da kroči, stizale su devojke iz Skadra i okolnih područja.
“Imali smo devojke, ali kad smo spomenuli ženidbu one su nestajale. Ni jedna nije htela da dođe živeti na selu; sve su želele da se presele u gradove. Meni je bilo žao što napustim svoj kraj. Ovde imamo dosta zemlje”, kaže Milanko Popadić.
Naučila je srpski jezik kroz smešne situacije.
Sećanje mu je na susret sa Rožom: „To je bila sudbina. Mnogi od mojih prijatelja i komšija tada su se venčali u Albankama. Primetio sam da su bile dobre žene, majke i domaćice… Roža mi je predstavljala svetlu tačku. Upoznali smo se 21. decembra, a venčali smo 3. januara – samo osam dana kasnije“, izjavljuje Milanko, navodeći da su se odmah zaljubili.
Opstaju godinama. Ne samo oni, već i brojni mešoviti brakovi na Pešterskoj visoravni, gde su pristizale albanske devojke čije porodice, prema izjavama, potiču iz Srbije ili Crne Gore.
Roza se smeška dok se priseća: Sve je bilo novo. Na početku je jezik predstavljao prepreku, ali sam brzo učila. Sećam se zanimljivih trenutaka kada sam tražila beli luk i izgovorila „huder“. Milanko je bio zbunjen!
Supruzi je donio puder, pošto mu je palo na pamet da traži šminku.
"Kada je došla, dogodilo se mnogo smešnih stvari. Uvek je pominjala bor. Pitao sam se o kojoj vrsti bora se radi, jer ovde ne raste nijedan. Za nju je tada bio veoma zanimljiv sneg koji zimi pokriva sve. I zapravo, bor je kao beli pokrivač", objašnjava Milanko.
Roza se brzo uklopila u život na selu, brineći se o deci i domaćinstvu. Danas, sa osmehom, govori o troje najmlađih ukućana koji su nastali iz ovog neobičnog braka.
“Život nije jednostavan, ali mi se radujemo. Učimo decu da poštuju tradiciju i sve običaje“, kaže Roza.
Značaj udruženja „Stara Raška“.
Momir Kovačević, član udruženja „Stara Raška“, imao je ključnu ulogu u povezivanju ovih ljudi.
Svaki brak je važan, a u ovim seoskim uslovima još više. Zahvaljujući njima otvorena je škola koja je bila zatvorena 12 godina. To je značajno za zajednicu“, ističe Momir.
On nam je objasnio kako su nastali prvi brakovi.
Prva devojka iz Albanije koja je stigla u selo povukla je za sobom još nekoliko devojaka. U Sjenici sada imamo 52 braka i više od 120 dece, što čini više od jednog procenta stanovništva. To predstavlja značajan procenat lokalne zajednice“, kaže on.
Različitosti u kulturi i tradicijama
Milanko i Roza su prešli most koji spaja dve kulture.
Slaviša i njegova supruga imaju dvoje dece. Njihov život je bio idiličan sve dok komšije nisu otkrile ime njegove žene.
“Razlike u običajima su velike, ali smo ih prevazišli“, kaže Milanko.
Roza organizuje slavu; na trpezu se nalaze raznovrsna tradicionalna srpska jela.
„Slavimo Nikoljdan“, naglašava ona, dok Milanko ponosno kaže da je većinu stvari savladao samostalno.
Međutim, njihova deca imaju jedinstven pogled na svet. Posebno ćerka koja govori i albanski. Sinovi do sada nisu bili zainteresovani da nauče taj jezik. Roza ponosno kaže: „Učim ih da poštuju sve. Pripremam jela obe tradicije, a proslave su uvek veseli.“
Milanko, dok skuplja drva za zimu, kaže da Rozu uvek poštedi teške zadatke. Ipak, u domaćinstvu svi vredno rade, pa čak i najmlađi. Brinu se o životinjama: ovce, krave i svinje…
Budućnost kroz zajedništvo
"Ove devojke i njihovi brakovi uneli su novu energiju u zajednicu. Naša deca sada idu na pravom putu jer su okružena ljubavlju i razumevanjem. Siguran sam da će ovakvi brakovi nastaviti da rastu, jer je ljubav i zajedništvo osnovni principi naših života," zaključuje Momir Kovačević.
Milanko i Roža veruju da će njihova deca imati koristi od ove raznolikosti.
Roza naglašava da bi trebalo biti otvoreno prema svemu i poštovati ljude bez obzira na poreklo, izražavajući ponos zbog uspešnog braka i porodice.
Ova priča o ljubavi, razumevanju i zajedništvu na Pešteri ilustruje kako kultura povezuje ljude i kako se u raznolikosti nalazi snaga.
Zajednica koja je nekada prolazila kroz teška razdoblja, kada su srpske devojke odbijale da se vrate u selo, danas gleda u budućnost sa nadom, znajući da ljubav prevazilazi sve prepreke.
Dragan iz Arilje je oženio Albanku nakon trećeg viđenja!
Dukata iz Skadra odlučila je da se uda za Dragana Krljančevića i započne zajednički život u Virovu, čime je postala glavna tema razgovora među meštanima.
Dukata je, nakon procedure koja je bila potrebna da bi postala srpska snajka, legalno stigla iz Albanije u Srbiju i udala se za Dragana. Sama procedura njenog dolaska iz Skadra trajala je mesec dana, a pre samog dolaska, mladenci su se videli samo tri puta.
"Ostao sam sam, bio sam neoženjen; čuo sam za ovu agenciju i prijavio se. Sam kod kuće, ne mogu više, morao sam da tražim ženu. Imao sam oca, majku, brata blizanca – svi su mi umrli", rekao je Dragan pre 13 godina za ariljsku TV Klik koja je snimala kako je dočekana prva albanska mlada u tom selu.
Izuzetno sam zadovoljan.
Dragan, tada, penzioner od 50 godina, nije krio svoje oduševljenje što će konačno imati nekog s kim da deli sve srećne i tužne trenutke u životu.
"Svidela mi se, dobra je, lepa je, mlada – i zadovoljan sam," rekao je Dragan pre 13 godina.
Na svečanoj večeri u kojoj je Dragan okupio svoju rodbinu, njegovi najbliži, baš kao i on sam, ne mogu da sakriju radost i zadovoljstvo.
Kad se neko oženi u 50. godini, rodbina je vesela jer je teško živeti sam i ognjište neće ugasiti. Za nas je to srećan trenutak", rekao je Draganov brat tada, nadajući se da će uskoro čuti i dečiji plač.
Nakon tri godine braka, čini se da je želja Dragana brata ostvarena – Dragan i Dukata postali su roditelji male devojčice koja je sigurno dopunila njihov život i ojačala ovu povezanost ljubavi.
Radomir je oženio Albanku i doveo ju u staru kuću.
Radomir iz udaljenog ariljskog sela Dobrača, koji je oženjen sa Albankom, zadesila ga je velika tragedija 2023. godine kada je izgubio životnog saputnika. Albanka Line, o kojoj je pričala cela Srbija, iznenada preminula, a Radomir, vredan i od rada namučen, ostao je bez supruge, a dvoje dece bez majke.
Bez majke je teško, ali još teže je jer se nad krovom ove porodice, pored tuge, pojavila i nevolja.
Suprugu sam video tek kada se udala za mene, a sreću sam pronašao u njoj. Kad smo imali dete, suze radosti prelivale su mi se niz lice. Nikada nismo imali puno, ali smo najpre razmišljali o detetu, a zatim o sebi. Sada nas je pogodila ova tragedija i ostali smo bez majke i supruge – stuba naše porodice. Kroz suze, Radomir ispričava priču agenciji RINA o gubitku svog životnog saputnika.
Kućica koja je orunula sada izgleda veoma tužno i još trošnije. Radomir obavlja najteže fizičke poslove, a sam se brine i o deci.
Iako je bila iz druge vere, kulture i nacije, prešla je ogroman put da bi upoznala svog životnog saputnika, koga u životu nikada nije videla očima. Podarila mi je decu i sačuvala topli dom koji je prokrišćen. Primila je pravoslavlje i naučila srpski jezik. Proslavljala je slavu Svetog Luka, za koju je sve sama pripremala. Ovaj Ariljac se priseti svoje preminule supruge punom ljubavlju.
Naseljen daleko od civilizacije, samo ovaj samohrani otac zna koliko je teško kad se jedva sastavlja kraj sa krajem. Malo novaca iz nadnice i nešto od malina u polju Đokovićima je celogodišnji prihod.
"Naše žene nisu želele da dođu na kraj ovog sela, pa sam u potrazi za suprugom prešao kilometre i kilometre. Sreća me je pogledala jer sam video svoju suprugu tek kad se udala za mene, ali naš brak je uspeo. U početku je bilo veoma teško, ali želja za porodicom i decom nas je spojila. U mojoj kući se rodio sin Stefan tek nakon pedeset godina, a to je bila najveća radost. Ostvarena mi je želja da se moja loza nastavi. Iako uslovi života nisu savremeni, prvo odvajamo sve što imamo za decu, pa onda za nas šta ostane", rekao je Radomir Đoković za RINU kada.
Sladjan iz Kosova oženio je 20‑godišnju albansku Fidou.
Snimak Slađana Nikolića iz Sirinićke župe na Kosovu, koji se oženio Albanicom Fidom Nuriši iz Dragaša u opštini Gora – jednom od najnerazvijenijih delova Evrope – nedavno je postao viralni na TikToku. Njegovo objašnjenje razlika između Albana i Srba izazvalo je lavinu komentara.
Kada je postavljeno pitanje o karakteristikama žena iz albanskog dela Gorišta koje se udaju na Kosovu i o razlikama u odnosu na srpske žene, to je objasnio upravo 48‑godišnji Srbin.
"Možda neka mala razlika postoji između devojaka, zato što su naše devojke malo više, kako da kažem... vole da uživaju i to sve, a ove iz Dragaša, malo više za poljoprivredu. Oni su i tamo navikli na takav život. Međutim kad dođu i kad vide kako se živi ovde, bude i njima drugačije ali im je zbog mehanizacije i svega lakši život ovde." rekao je Slađan.
A kako izgleda kada se Albanka uda na Kosovo, iz prve ruke je objasnila i sama Fida, koja je jedna od 20 njenih sunarodnica koje se nalaze u Sirinićkoj župi.
"Pa je čudno, selo je drugačije. Kada sam došla, primetila sam da je sve drugačije – ovde i tamo – ali nisam se pokajala što sam došla," objasnila je ona.
Tražio je besplatan radnik, a ne ženu.
Mnoge Srpkinje su se osećale uvređeno zbog komentara Slađane i iznеле svoje mišljenje o ovim brakovima.
On je tražio robu, a ne ženu, pa nije mogao da se oženi sa našom. Sve što mogu da kažem jeste da je bolje biti srećna neudata nego sluga i truli radnik nekome, uz napomenu „neću te uzeti, niko drugi neće“. Nisi tražio ženu, već besplatan radnik. Jezivo. Robinja je bila, robinja je ostala, greota. Bili su to samo neki od komentara koji su uzrokovali nezadovoljstvo zbog reči ovog Srbina.
"Lepo je ovo videti; ljudi su sretni, stvaraju porodicu, imaju miran život ispunjen radošću – bravo." "Sve dok su oni srećni, ko smo mi da im se mešaju," pisali su oni.
Ispod videa se pojavile osobe koje su objasnile da Goranci uglavnom sebe smatraju Srbima i da ovde nema problema.
"Goranci uglavnom sebe smatraju Srbima i slave Đurđevdan; ima ih u Beogradu koliko hoćeš." "Upravo, oni su Srbi; čak imaju isti školski sistem kao mi, nema mesta raspravi." "Tako je, oni su slovenski muslimani," bili su još neki komentari ispod videa.