Majko, od hleba se odvajaj, ali od ovoga nikako", reče sin Danilo, odlazeći na front 1999. godine, predao majci Radmili Petrušić pištolj i bombu u ruke. Tada nije ni pomislio da će njegova majka, profesorka srpskog jezika iz Peći, samo nekoliko dana kasnije postati simbol neustrašivosti, žrtve i ljubavi prema otadžbini.

U noći kada su OVK teroristi upali u njen dom, Radmila nije poklekla. Ne mogući da gleda zverljivu patnju najmilih, odlučila je da se povuče pre nego što su je rastrgli.

Priča o Radmili, čije telo još uvek nije pronađeno, deljena je na Facebook grupi „Bombardovanje Srbije 1999. - Da se nikad ne zaboravi“, a tekst i fotografiju poslao je njen sin Danilo Petrušić.

Radmila Petrušić, rođena 16. decembra 1948. u Peći, bila je nastavnik srpskog jezika i živela je u Pećkoj Banji do 1999. godine zajedno sa suprugom Mihailom i sinovima Danilom i Goranom.

Radmila je svoju profesionalnu karijeru započela daleke 1968. godine u varoši Vrela, etnički albanskom mestu, gde je 31 godinu predavala srpski jezik. Najčešće bila je jedina pravoslavna osoba koja je radila tamo i bez prestanka se upuštala u verbalne „ratove“ sa albanskim nacionalistima i secesionistima.

Rada je bila pravi primer hrabre i samouverene žene, a uz to izuzetno ponosna Srpkinja koja se uvek vodila krilaticom: „Sve za Srbiju, Srbiju nizašta“!

Inače, njen rod Marovića je, u davna vremena, prešao iz Brskuta (Kuči) u Crnoj Gori i usadio se u Metohiji.

Iako je provela čitav radni vek radeći sa Albancima, oni se nikada prema njoj nisu odnosili blagonaklonim ili prijateljskim stavom.

Kada je NATO napao Jugoslaviju, Mihailo – rezervni oficir – i sinovi Danilo i Goran primili su pozive da se bore za domovinu i raspoređeni su u svoje ratne jedinice.

Kada se radi o dokazanim srpskim rodoljubima, oni prihvataju izazove sa zadovoljstvom.

U junu, nakon potpisivanja Kumanovskog sporazuma, albanski teroristi i fašisti iz OVK zarobili su je u svojoj kući, zajedno sa deputatom Lukom Petrušićem i mužem svoje sestre Mišom Vujačićem.

U oko 21 čas u noći 1999. godine odvedeni su u Vrela, gde je Radmila radila, i tamo su svi troje završili živote na surov način.

Grupa od pet do šest vojnika, pod vodstvom komandanta Eljezijem, upala je u Radmilinu kuću u Pećkoj Banji.

Ona je savršeno govorila albanski jezik. Pokušavala je da im objasni da nikome ništa nije skrivala, ali je to bilo uzalud. Komandant Eljezi ju je uhvatio za kosu i na silu uguravao u automobil svog brata Luke, a zatim i samog Luku i Miša.

Radmila je nosila tašnu koju teroristi nisu pretresli; u njoj se nalazio pištolj od 7,65 mm „Crvena zastava“ – poznata kao „sedmica“, i jedna bomba M75.

To je bila ideja njenog sina Danila, koji joj je rekao: „Majko, od hleba se odvajaj, ali od ovoga nikako“.

Mudrost njenog sina će se isplatiti za samo nekoliko dana nakon njihovog rastanka.

Prilikom ulaska u auto, Eljezaj je seo na mesto vozača, Radmila je bila iza njega, a pored nje se nalazio još jedan terorista.

Ostali su se ušli u Mišov „Opel“, a jedan od njih preuzeo je upravljanje traktora.

Po dolasku na rub varoše Vrela, naiđaju na još teroriste „OVK“.

Već je bilo oko 21:30 sati. Iz vozila u kojima se nalazila Rada izašao je samo terorista koji je sedeo pored nje. Komandant Eljezaj ostao je na mestu vozača, a Rada je isto tako ostala.

Teroristi iz drugih kolona izvukli su Luku i Miša, pa bez milosti počeli da ih tuku. Bilo ih je oko desetak.

Rada polako izvlači pištolj iz torbe.

Bio je spreman, pripremljen punim šaržerom i metkom u cevi.

Jednim metkom u potiljak ubija komandanta Eljezaja. Zatim otvara vrata i puca na grupu terorista koji su bili uveliko „zaposleni“. Ispaljuje iz šaržera, a sa tri metka u usta ubija još jednog teroristu (nepoznato ime).

Teroristi su odgovorili rafalom iz automatskog oružja i ozbiljno je povredili. Prišli su joj, vezali je, povredili je konopcem oko vrata, a zatim je povezali na automobil.

I tako su je vuče asfaltom da bi joj duša ispala u najstrašnijim mučninama...

Rada nikada ne odustaje od svog života; izmučena i ranjena, stalno prokleće albanske majke terorista.

U završnom činu ga vezuju za noge, a zatim i za drugi automobil; dok se polako kreću autima u suprotnim smerovima, on je postepeno rastržan sve dok se glava ne odvoji od tela.

Bacili su ga u jark pored puta. Luku i Miša su odmah pobegli, razbacujući raskomadana tela po više pravaca kako bi sakrili tragove zločina.

Teroristi ubijeni od Radine ruke imali su grandioznu sahranu, uz prisustvo ogromnog broja posetilaca.

Telo Radmila nikada nije pronađeno, jer grobovi heroja ne postoje! Takođe tela Luke i Miša nisu nađena.

Svojim herojskim podvigom i mučeničkom smrću, Radmila Petrušić je nesumnjivo postala narodna heroina naše drage otadžbine Srbije, kao i bivše SRJ. Na nju su napisane razne narodne pesme.

Sunce je već dugo ugašeno, ali jedna iskra još uvek sija najjačim sjajem i postaje primer mnogim generacijama kako čuvati čast, obraz, veru i otadžbinu.

Rada, iako nažalost nije dočekala nijedno unuče, ima šest unučadi od svojih tri sina.

užasNE MUKE

NASTAVNICA RADA POBILA OVK TERORISTE, REČI SINA DOBRO ZAPAMTILA: Mučili su je DO SMRTI, RASTRGLI JE dok se glava...