70‑godišnja baba razočarala se
U dobi od 70 godina, ona je prvi put spojila dve stvari.
„Izvinila sam se stolici“, rekla je uz šalu. „Udarila sam je u sopstvenoj kuhinji i ‘izvini’ mi je samo izletelo.“
Nije bilo ničega smešnog iza tog smeha.
Imala je sedamdeset godina kada je prvi put povezala dve stvari – majčinu stalnu kritiku iz detinjstva i činjenicu da se šest decenija izvinjavala refleksivno, čak i kad nije učinila ništa pogrešno.
Jer je negde, vrlo rana, naučila da je sama njena prisutnost problem.
Kad kritika postane vazduh kojim se dišete.
Razlikuju se roditelji koji povremeno ispravljaju dete od onih čiji je osnovni pristup stalno ispravljanje.
Ne toplim glasom, ne sa nežnošću. Umesto toga, pogled koji traži greške. Uz uzdah, sitnu primedbu i reč „mogla si bolje“.
Kada dete više puta dobija poruku da nešto nije u redu — način na koji govori, diše, sedi, crta ili jede — ono ne shvata da je njegovo ponašanje pogrešno.
On zaključuje da je to pogrešno.
Psihološka istraživanja pokazuju da dugotrajna kritika u bliskim odnosima na duže staze narušava samopouzdanje i formira stalni obrazac samokritike. Ako se to dogodi u detinjstvu, taj obrazac postaje sastavni deo identiteta.
Kritika se internalizuje; glas roditelja postaje unutrašnji glas.
Izvinjenje služi kao mehanizam preživljavanja.
Ljudi koji se preterano izvinjavaju često ne smatraju da čine nešto neuobičajeno; vide sebe kao ljubazne, obzirne i „vaspitane“.
Ali iza svega toga često se krije nešto drugo – duboko ukorenjen osećaj da je teret.
Izvinjavaju se.
Nije zbog njihove greške, već jer su shvatili da je sigurnije biti manji.
Istraživanja pokazuju da osobe koje se prekomerno izvinjavaju imaju niži prag za procenu sopstvene „krivice“. Njihov unutrašnji sistem je takav da i neutralne situacije doživljavaju kao lični prestup.
5 načina kako da prekinete sa traženjem potvrde: zašto tuđa mišljenja ne bi trebalo da definišu vašu vrednost.
Telo se seća svega što um opravdava.
Mnogo žena koje su se od malih nogu suočavale sa stalnom kritikom opisuje isti osećaj – stezanje u grudima kada uđu u prostoriju punu ljudi. To nije strah. To nije panika.
Ovo je priprema.
Priprema se za mogućnost da neko napravi grešku.
Hronični stres u detinjstvu, čak i bez fizičkog nasilja, utiče na razvoj mozga – naročito na delove koji regulišu procenu pretnje i samoprocenu. Mozak deteta koje stalno očekuje kritiku doslovno se „ožičava“, kako bi ga predvidelo.
Čak i kada majka više nije ovde, njen glas ostaje.
„To sam radila iz ljubavi.“
Jedna od najtežih stvari u ovakvim pričama je što roditelji često ne percipiraju sebe kao okrutne. Oni smatraju da pripremaju dete za svet, da ga uče disciplini i da ga „jačaju“.
„Bila sam stroga da bi ti kasnije bilo lakše“, često se izgovara.
Problem je u tome što dete ne može da razlikuje nameru od posledice; ako ga nešto boli, smatra da je to njegova greška.
Na ovaj način nastaje odrasla osoba koja se izvinjava čak i kada joj neko drugi stane na noge.
Shvatanje nečega u dobi od 70 godina obično znači da osoba već ima bogato iskustvo i dublje razumevanje sveta, što joj omogućava da pristupi novim idejama sa većom perspektivom.
Možda zvuči tužno – 60 godina izvinjavanja. 60 godina smanjenja sebe. 60 godina života sa osećajem da je previše i premalo istovremeno.
Ipak, trenutak uvida je snažan – bez obzira na godine.
„Nisam tužna što mi je trebalo toliko“, rekla je. „Besna sam što je tako duboko ušlo u mene.“
I ovde započinjemo promenu.
Ne zato što bi refleks izostao – on je duboko ukorenjen. Umesto toga, nastaviće se kada ga prepoznaju.
Bila sam najfinija u društvu, ali niko me nije poštovao; ove pet životnih promena sve je okrenulo.
Prvi put bez reči „izvini“.
Nekoliko dana nazad ušla je u kafić i slučajno se susrela sa nekim. Otvorila je usta da kaže „izvini“, ali je odmah zastala.
Nije izgovorila ni reč.
Sedila je za sto.
“Imala sam utisak da, po prvi put, zauzela sam tačno onoliko prostora koliko mi pripada“, rekla je.
Ovo nije sitnica.
To je prekid u obrascu koji traje već sedam decenija.
Ako se prepoznajete u ovome – izvinjavate se pre nego što progovorite, ublažavate svoje potrebe ili opravdavate emocije – važno je da znate:
To nije vaša ličnost; to je obrazac koji je postavljen pre nego što ste imali mogućnost izbora.
Ali sada imate mogućnost izbora.
Nikad nije kasno da prestanete da se izvinjavate za svoje postojanje.