Indonezkinja govori o Srbima
Veronica smatra visinu Srba fascinantnom.
Veronika iz Indonezije odlučila je da se preseli u Srbiju pre četiri godine. Radi u odeljenju za ljudske resurse ruske kompanije, a na YouTube kanalu Attic Life otkrila je kako se nosi sa srpskom direktnošću kao Azijatkinja, po čemu se Rusi i Srbi razlikuju i kako ju je Srbija promenila.
Najviše mi se sviđaju ljudi u Srbiji; evo i razloga. Kad naiđeš na problem, znam da će ti ljudi pomoći jer to žele i mogu. U drugim zemljama često razmišljam o tome da li će neko pokušati da me iskoristi kad mi nešto zatreba. Ovde je to posebno osvežavajuće i daje mi osećaj sigurnosti.
Druga stvar je da je ovde općenito tiše; buka je manja u poređenju s mestom odakle dolazim. Možda ako si iz Švajcarske ili neke još mirnije zemlje, nećeš se složiti, ali veruj mi – ako si iz zemlje sa 275 miliona stanovnika, Srbija izgleda veoma spokojno.
Treća stvar je mogućnost šetanja. Kao Indonežani, mi ne hodamo često; stalno koristimo automobile ili motor. Ovde mi je baš lepo što mogu da šetam bez da neko misli da sam čudna. U Indoneziji, ako hodaš ulicom – ili si lud, ili si toliko siromašan da nemaš prevoz," rekla je Veronika.
Rekli su da je u Beogradu gužva, ali ja se pitam – gde tačno?
Veronika ne vidi gužvu u Beogradu kao problem.
Dolazim iz mesta gde trotoari skoro ne postoje. Ne možeš ni da hodaš jer postoji opasnost od sudara sa automobilom. Kada mi kažu „U Beogradu mora da je velika gužva“, pitam se – gde? U Indoneziji je uobičajeno da voziš 45 minuta do restorana, a u Džakarti još gori – treba ti sat ili dva da vidiš prijatelje. Ovde je nezamislivo da voziš sat vremena kroz Beograd.
Još jedna stvar koja mi se sviđa jeste to što ima sličnosti sa mojim životom u Indoneziji. Kada odeš u kafić, možeš da sretneš ljude iz svih slojeva društva. Tako je i u mom gradu. Nije podeljeno na mesta samo za bogate i mesta za manje imućne. Lepo je što možeš da sretneš svakoga u kafiću, baru, pivnici", istakla je Veronika.
Izgled Srba izazvao je najveći šok.
Veronika smatra visinu Srba fascinantnom.
Kada sam došla, primetila sam da su sve stvari visokih dimenzija. Mi, Indoženi, smo niži, pa mi se čini da je sve prilagođeno za visoke – police, barski stolovi... Kad sedim na bar stolicu, jedva dodirujem pod nogama.
Iznenadila me je koliko su ljudi bliski sa porodicom i prijateljima. Na početku sam se pitala zašto nisu dostupni na sastanke, a potom sam shvatila da imaju porodična okupljanja, rođendane i slave. To mi je veoma slatko i dirljivo.
<|channel|>analysis, final<|message|>We often think that the European people are individualists, but we also want to rewrite it in a way that preserves meaning. Ok. The text is: "Mi često..."
But we have to keep only the changed text, using natural srpski.
Ok. We produce the edited passage.
Kada te Srbin smatra prijateljem, to je zaista tako.
Veronika je primetila da joj se ponekad na ulici kaže „Ni hao“ ili „Konichiwa“.
Na početku me je to uznemirilo, ali sada više ne obratim pažnju. Ranije nije bilo mnogo stranaca, a sada se to retko dešava. Nisam sigurna kako da reagujem. Najveći izazov bio je direktnost. Ovde ljudi lako kažu „ne“, što čini celu rečenicu. Kod nas se to ublažava kako bi se izbeglo uvredjivanje. Sada sam shvatila da to nije lično, „ne“ je samo „ne“. Ponekad je teško; na primer u restoranu očekuješ da te prime, a oni kažu „rezervisano“, iako su stolovi prazni. To mi je bilo novo, ali se navikla. Sada već unapred zovem", rekla je Veronika.
Veronika je rekla da od srpske hrane najviše voli punjene paprike i pastrmu.
Nedostaje mi indonežanska kuhinja, ali jedemo dosta kineske hrane, pa mi je lakše. Kod nas je hrana slađa, ovde nije tako. I družimo se uz obrok, a ne uz piće – to je razlika", rekla je Veronika i otkrila da su Srbi glasni.
Pričaju strastveno i glasno. Na početku nisam znala da li su ljuti ili samo razgovaraju, ali sada već razumem. Jezik mi predstavlja izazov, posebno padeži. Učim ruski takođe, pa ponekad mešam. Srpski mi zvuči tvrđi, a ruski deluje nežnije; jezik mi ipak pomaže da se povežem sa ljudima. Rusi su na početku zatvoreniji i trebaju vreme. Srbi su topliji i otvoreniji odmah, ali obe kulture su iskrene. Kada te smatraju prijateljem, to je zaista", rekla je Veronika.
Na pitanje da li Beograd smatra svoje mesto za dom, ona je odgovorila:
"Kao i svaki stranac, prisutna si svuda, a nigde istinski. Ali kad sam počela da kažem 'Idem kući u Beograd', shvatila sam da se nešto promenilo. Postajem Balkanka", rekla je nasmejano Veronika.